Реч приређивача
Човек, као индивидуа, одвајкада у себи носи, од природе дату, потребу за самоодржањем.
Ту потребу појединац, опет по природи ствари, преноси и на људе до којих му је стало – чланове уже и шире породице, на свој род, племе, народ, нацију…
Могућност да заштити себе и своје ближње управо расте са бројем свих оних који су укључени у заштиту угрожених живота, здравља, имовине, достојанства…
То што је у почетку био животињски нагон временом се претворио у право – право на живот и слободно деловање.
Особе вичне да одбране себе и своје најмилије постали су најпре заштитници, а временом – како су се усложњавали међуљудски и друштвени односи – и ратници и војници.
Српски народ и српска држава су од свог настанка увек имали своју војску.
Уједињен народ у јединственој држави, са једном војском, представљао је битан предуслов за одбрану народа и поретка.
И управо супротно – када је народ разједињен, када се држава цепа, шансе за колективну одбрану (а тиме и личну) су значајно мање.
Управо се то догодило српском народном корпусу током XIV века наше ере, када се моћно српско Душаново царство најпре распало, а српске земље потом пале што у ропство, што под директан утицај разних страних сила.
Тада је и српска војска, као таква, престала да постоји…
